PETNAESTA TRIBINA FORUMA PISACA (FP) I GRAĐANSKOG DEMOKRATSKOG FORUMA (GDF) NA TEMU: KAKO SMO DOVDE DOŠLI

Ako želimo da vrlo kratko odgovorimo na pitanje zašto smo tu gde jesmo, nije  to nešto što je nastalo 2012. godine, dolaskom naprednjaka na vlast. Taj proces duže traje, tamo negde od Berlinskog kongresa, kaže istoričarka Latinka Perović

Na kraju godine, kako je rekao Zoran Vuletić, moderator tribine, posle četrnaest subota, “razumljivo je da treba napraviti saldo”. Od prve, na kojoj je bilo govora o evroazijskim integracijama (“koje smatramo da su politički veoma štetne za našu zemlju”), sadašnji politički trenutak, koji karakteriše i apatija i histerija i situacija da jedni s drugima ne možemo ni da razgovaramo. Kako smo dotle došli upitao je Vuletić istoričarku Latinku Perović, gošću tribine FP i GDF.

“Sutuacija u Srbiji se danas različito opisuje, kao kriza, kao zaostajanje za vremenom, rezignacija, depresija, neka vrsta histerije u kojoj se gubi sposobnost komunikacije i sa drugima, a onda i unutar društva. Svejedno koju od ovih kvalifikacija uzmemo kao najkarakterističniju, ili ako ih sve zajedno uzmemo u obzir, za mene je ključno pitanje: kako je Srbije dovde stigla. Društvo je dnevno zasuto raznim aferama i skandalima. Nijedna od tih pojava se ne dovodi do kraja, ne vidi se njihov ishod i to stvara posebnu atmosferu u društvu u kojoj nije moguće racionalno definisati probleme, pogotovu nije moguće uspostaviti dijalog o njima i potrežiti rešenja. Očito da samo jedno rešenje ne postoji i nije dovoljno samo ga otkriti, uzeti u ruke. Ono što ću reći kao svoje viđenje situacije”, kazala je Latinka Perović, “, htela bih da kažem, na čemu zasnivam svoje viđenje, na dugom proučavanju srpskog društva, ne samo od sloma komunizma, nego i onog što je njemu prethodilo, dakle istoriju Srbije XIX veka i istoriju Jugoslavije XX i na početku XXI veka”.

                                 Zoran Vuletić i Latinka Perović

 

Postoje ljudi koji trezveno razmišljaju

Uvek sam, kaže Latinka, imala potrebu za empirijom i tu potrebu sam razvila verovatno baveći se politikom, jer i danas mnogo putujem po Srbiji i imam potrebu za uvidom i za razgovorom sa raznim ljudima, bez obzira na to u kolikom broju se okupe. Taj uvid vam pomaže da razaznate privid i vlsti i opozicije od realne stvarnosti o onom što se u društvu zaista događa. Na tim putovanjima, po lokalnim zajednicama Srbije srećem pojedince, pa i male oaze, ljudi koji trezveno razmišljaju, koji vide gde je srpsko društvo, i koji osećaju vapijuću potrebu za artikulacijom neke orijentacije koju bismo mogli da započnemo u Srbiji zarad njenog, ne samo oporavka, nego ako hoćete njenog alternativnog razvitka. Dosta putujem i po bivšoj Jugoslaviji. Možda najmanje po Makedoniji, ali u Sloveniji, Zagrebu, Sarajevu, Bosni, Banja Luci (smešak – prim. a.), u Podgorici u Danlovgradu često boravim. Predstavljanje knjige, razgovor… ali uvek je to način da čujete ljude i da osetite taj duh vremena koji nije tako unison kao što se iz Beograda sugerira. Ovde ćete često kao utešno čuti: svuda je isto! Kao svoj utisak kažem da svuda postoje teškoće, da svuda postoje traženja, da su svuda vidljivi katastrofalni učinci načina na koji se raspala Jugoslavija, da još uvek društva u bivšoj Jugoslaviji nastoje da dostignu ekonomski razvoj iz osamdesetih godina, da svuda postoji učenje demokratije, da svuda postoji napor da se život pluralizuje, da se krhki parlamentarizam održi, da se uspostavi redovnost izbora, trajnost opozicije, trajnost političke konkurencije, a i stabilna kontrola vlasti i njene podele koja je bila cilj svih generacija u Jugoslaviji. Naravno, postoje teškoće koje su proizišle iz rata, time što je rat stvorio određene strukture koje su, u različitoj meri prisutne u republikama, odnosno današnjim nezavisnim državama.

Srbija uvek spremna za rat

“Osećam jendno previranje koje je življe u društvima nego u političkim strukturama svih ovih država. Tu, naravno, imam u vidu ono što se događa u kulturnom životu, pa i ono što se događa u ekonomskom životu, što se događa u turizmu… Cirkulacija je mnogo življa u društvima kao što je ne samo emocija nego što je racionalno uspostavljen odnos i prema Jugoslaviji i onome što je nastalo posle ratova devedesetih godina je prisutno, za razliku od Srbije koja se, po mome mišljenju, sada – ako želimo da vrlo kratko odgovorimo na pitanje zašto smo tu gde jesmo – nalazi u jednoj fazi procesa koji je davno počeo”

Nije to nešto što je nastalo 2012. godine sa dolaskom naprednjaka na vlast, kaže Latinka Perović. “Taj proces duže traje i što se mene i mojih proučavanje tiče, mojih pogleda, istoriografskih, to je proces koji traje tamo negde od Berlinskog kongresa što se tiče Srbije i podele njenog društva, njenih spoljnopolitičkih prioriteta i njenih civilizacijskih izbora, njene imperijalne ideje o oslobođenju i ujedinjenju koja je vodila u neprestane ratove i velike gubtke judskih resursa. Usuđujem se da kažem i napišem da je Srbija uvek bila spremna za rat jer je ona uvek imala dovoljno ljudskog materijala da ponudi kao glavni instrument borbe, bez obzira na ekonomski razvoj, društvenu razvijenost, na prioritete unutrašnjeg razvoja.

Sovjetski tenkovi i komunisti

Živimo u vremenu čiji smo savremenici i svakako ga možemo ograničiti na kraj XX i na početak XXI veka, odnosno na taj, kako se to kaže, slom komunizma, na pad Berlinskgo zida, na ujedinjenje Nemačke, na iskrenu orijentaciju i iluziju da je komunizam samo jedna aberacija, samo nešto što su samo u Jugoslaslaviji nametnuli sovjetski tenkovi zajedno sa komunistima, i da će taj proces integracija koje su bile duh vremena ići brzo i bez teškoća. Ako imate znanja o spskoj istoriji o prioritetima Srbije kao nezavsne države o čestim ratovima, o tome da je ona na kraju XX veka ODBACILA jedno rešenje oko koga je unutar Jugoslavije bio postgnut konsenzus, a to je jedna dublja federacija koja je, zapravo, bila konfederacija, morate da zaključite da je ta iluzija, ma koliko bila iskrena, bila i vrlo opasna što se tiče pretpostavki koje smo imali na kraju XX veka.

“Ovo dokle je danas Srbija stigla je duži proces. Imam, pre svega u vidu, da je u Srbiji osamdesetih godina, odmah posle smrti J.B. Tita došlo do anticipacije događaja koji će kasnije da uslede. Došlo je do jednog programa i to je za mene polazna tačka procesa koji traje do danas. Dakle, došlo je do jednog konsenzusa kakav Srbija ne poznaje u modernoj istoriji – o preoblikovanju jugoslovenske države, od jedne multinacionalne federacije u jednu, da tako kažemo, ‘srpsku Jugoslaviju’ i do jedne simbioze, naučne i intelektualne političke elite. Iz tog projekta koji je toj ujedinjenoj eliti sa dubokim rezonancama u masama kroz antibiokratsku revoluciju u suštini stvorio uverenje: SAD ILI NIKAD, i ona je ušla u snažnu mobilizaciju ne samo Srbije nego i korpusa srpskog u svim delovima Jugoslavije, a pre svega u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Kada je taj program zahvatio i Savez komunista, tom čuvenom Osmom sednicom i promocijom na Kosovu Miloševića (Slobodan – p.a.) kao vođe srpskog naroda rat je bio – neizbežan! Ali, vrlo je važno shvatiti širi kontekst u kome se to događa. Posle Titove smrti u Jugoslaviji ste, iz ideoloških razloga, već tada, krajem XX veka, imali otvaranje pitanja unutrašnjeg uređenja države, pretvaranje Srbije u žrtveno područje.

“Zloglasni memorandum”

Moram reći da u literaturi o Memorandumu (SANU – prim. D.B.) obavezno ide epitet ‘zloglasni memorandum’, jer on nije postavio pitanje promene ekonomskog sistema i svojinskog odnosa, nije čak postavio ni pitanje političke pluralizacije i ukidanje jednopartijskog monopola, ali je otvorio pitanje položaja srpskog naroda unutar Jugoslavije i u suštini reviziju granica, jednu tendenciju ka centralizaciji Srbije kroz ukidanje pokrajina, a zatim kroz težnju da se Srbija nametne kao hegemon  onoj struji naših istoričara koji smatraju da su jugoslovenski narodi odjednom počeli da se kolju kao žuti mravi. Svi su rešili da ratuju. Poštujem hronologiju u ratovima i pitam se šta je preostalo posle Miloševićevg govora na Gazimestanu, da ćemo mi, ‘ako ne umemo da radimo pokazati da umemo da ratujemo’.

Kakve su sve projekcije u tom suprotstavljanju napravljene, to je posebno pitanje, ali je u svakom slučaju to bio kraj – Jugoslavije! I mislim da se iz analize tog procesa  koji nama jako nedostaje a koji je nužan za razumevanje šta se desilo, nužno je za projekciju šta se desilo od onoga šta je moglo i moralo da se uradi.

Višepartijski sistem – maska

“Dobro pamtimo period ratova, dobro pamtimo taj široki front pristajanja i podrške toj politici, pamtimo, naravno, i taj otpor koji je bio u manjini kakav je i danas, i tu velika nadu za uklanjanje Miloševića bila je po mom mišljenju jedna od konstanti filozofije srpske političke i intelektualne elite. Dovoljno je ukloniti autokratu a ne i uslove koji su njega omogućil. I to se, zaista, dogodilo. Za mene je znimljivo da nikad nije dovoljno analiziran taj pokušaj pluralizacije srpskog društva. Svedoci smo da je tako reći stvoreno na desetine političkih partija. Na čelo tih partija su došli ljudi uglavnom iz akademske zajednice, profesori Univerziteta koji su digli ruke od područja na kome su mogli da budu veoma korisni u prtijama koje se pogramski nisu mnogo razlikovale. Ako ih analizirate onako kako to rade moje mlađe kolege, videćete da su sve partije imale manje-više isti program, prelazak na tržišnu privredu, višepartijski sistem i parlamentarni sistem.  Sve je to bila više retorika, jedna maska, možda iskrena luzija da je moguće za jedan proces koji je tu promenu državnog u privatni svojinski odnos pretvarao u pljačku upravo tih novih partijskih elita, a u pluralizaciji političkog života nije se mnogo odmakao, i to je ono da treba segmentirano posmatrati posmatrati određene pojave u političkom životu”.

           Latinka Perović

“Ono što se gubi iz vida do je da je Srbija, što se političkih partija tiče zemlja monopartijske kulture. Ona je rano dobila političke partije u XIX veku, to su osamdesete godine, posle Berlinskg kongresa i to prvo vreme unutrašnje diferencujacije u srpskoj inteligenciji, da li ćete se orijentisati ns unutrašnji razvoj moderne države, ili ćete se orijentisati na ideju patrijarhalne jednakosti i jedinstva slovenske civilizacije, suprotnoj evropskoj civilizaciji oslonjenoj na Rusiju. I radikalna partija koja je tada stvorena je obeležila društveni razvoj Srbije.

Od Dimitrija Tucovića do “srpske Jugoslavije”

“Na osnovu onoga što pručavam Srbija je imala dve političke generacije: rani srpski radikali koji su manje više prošli isti put kao i i sledeća generacija – komunistička! Školovai su se napolju, vraćali u Srbiju, ali su svi, u suštini, bili zarbljenici te ideje ujedinjena i oslobođenja kojoj je žrtvovan untrašnji razvoj i unutrašnja modernizacija Srbije. Obe ove političke generacije su u jednom istorijkom trenutku napustile ideju FEDERALNE Srbije, odnosno federalzovanje  celog tog južoslovenskog prostora, koja je uvek bila za srpsku levicu, od Dimitrija Tucovića do komunista do ideje “srpske Jugoslavije”.

Promena režma 2000. godine je odložila izbor pema stvarnim evripskim integracijama i to se manifestovalo na više načina, ističe Latinka Perović. “Kroz retoriku za evropski put a kroz STVARNU OPSTRUKCIJU tog puta. Dobro se sećate kako je tekla naša sardnja sa međunarodnim institucijama, posebn sa Haškim sudom, to je bilo shvatanje demokratije da su sva mišljenja relevantna i da ste u svakoj generaciji bili u situaciji da dokazujete Darvinovu teoriju ili … išli  ka tome da se zemlja okreće. Ta relativizacija  je dopriela stvaranju Srpske napredne stranke u koja je, u suštini, jedna retuširana Radikalne stranka, koja je najekstremnija nacionalistička stranka pred ratove i u toku samih ratova devedeseth godina.  Dakle, to je teško izgubljeno vreme u kome je, opet, učestvovala intgelektualna elita, jer je ona smatrala da je bitno samo omogućiti smenjivost vlasti, DS koja je i sama koketovala sa nacionalizmom, vraćanjem MONARHA  opstruirala saradnju sa Međunarodnim sudomza ratne zločine.

Ulica i revolucija

 “Sećate se ‘belih listića’ i jedne zemlje koja se tek uči pluralnj demokratiji i danas se vidi taj brz i lak dolazak SNS na vlast, koja je preko Tomislava NIkolića, zagovornika te zločinačke politike u Srbiji imala penetreriranje te nacionalilističke politike i ponovo ste došli do partijske države, da ukinite embrione te institucija pravne države koje je tek trebalo razvijati i došli ste do ukidanja autonomije i samouprava koje su temelj te građanske slobode. Danas o tome niko više ne govori, ali zato imate gradinačelnike kao što su oni u Brusu, Smederevu ili u Lučanima, koji su, zapravo, tu samoupravu uništili!

“Šta se dešava nasuprot tome? Imate oslabljene političke partije, nestrpljenje u nekima koje su začetnice političke alternative, naročito u borbi za zaokret ka evropskim integracijama. Imatze povlačenje opoicije iz institucija, ukjučujući i Parlament, jedan poziv da se taj odnos snaga uspostavi na ulici, neki čak kažu i kroz revoluciju. Uvek citram Borislava Pekića, koji se u vreme studentskih demonstracija 1968-e vraća i taksistu koji ga sa aerodroma vozi pita: Šta ima novo? Ovaj mu kaže: Revolucija!  -Zar – opet!?

Srbiji su potrebne ekonomske i polotčke reforme za koje ona danas nema subjekt! Ona nema subjekt ni za neku revolucionarnu akciju. (Može da dovede do haosa, krvoprolića…) I rekla bih to da je Jugoslavija sa ekonomski reformama kasnila (reforma 1965), imate već početak udaljavanje republika od jugoslovenskog centra i dve programske orijentacje, dva programa koji deli rigidni nacionalizam i imate već 1974. godine (pogledala sam intervju Bogdana Bogdanviča u NIN-u) ko ji kaže da pred novim izazovima ne možemo da izaberemo nacionalizam koji će brzo naord “dovesti do belsavosti i demencije!”

Bogdanović i Ćirković nepoželjni u Srbiji

Latinka je pomenula da je nedano bila u Puli na Sajmu knjiga koji se tamo održava 25-i put, i da je tamo bio panel posvećen Bogdanu Bogdanoviću koji je morao da nausti Srbiju i Beograd. On je, kaže Latinka. prisutniji u svetu, u Austriji, Nemačkoj, Španiji, SAD, Hrvatkoj… Za deset godina je objavljeno deset njegovih knjiga a samo jedna (U Beogradskom krugu) u Srbiji. Ne samo da je poznatiji u svetu nego kod nas, nego da je problem tog nacionalizma koji je totalirozavo društvo mnogo više nego socijalisitičko društvo nacionalnim razlikama i suprotnstima imate činjeniu da su ‘evropski ljudi’ zapravo nepoželjni.

To se, kaže, ne odnosii smo na Bodganovića nego i na svetskog istoričara, medijalistu Simu Ćirkovića koji je već ranih sedmdesetih izabran za člana evropskih akademija Briselu. Njegova knjiga koja je napisana u toku rata na zahtev engleskog izdavača za seriju Evropski narodi o Srbiji imala je deset prevoda na svetske jezike a samo dve promocije u Srbiji!. Akademk Dragoslav Srejović, koji je otkrio Lepnski vir je poticao iz građanskog srpskog korpusa, postao je svetski poznat i na kraju života govorio da mi “nestajemo kao narod”. Srejoović je posle otkrića (Lepenskog vira) rekao da je prestao da se smeje, što znči da ste tu vrstu ljudi, nosioca moderne civlizacije uklanjali. Sada je desetogodišnjica smrti g. Ćirkovića i jedan  njegov saradnik je priredio knjigu o njemu i kad se obratio Akademiji (SANU) rečeno mu je da je Sima Ćirković za njih bih “bivši čovek!”

Čitam Basaru

“Hoću da kažem da pitanje odnosa prema Evropi nije samo pitaje Evrpske unije kao i svako pitanje moderne evropske civilizacije. Jugoslavija je u suštini je uradila koliko je mogla, a za ekonomske integracije nije bila spremna.  Delim uverenja mnogih, čitam Filipa Davida, Svetislava Basaru, razgovaram sa Zoranom Vuletićem, Tanjom Petovar, ali hoću da vam kažem da svuda postoje pojedinci, oaze i u svim  profesijama nove generacije, ali u svojoj struci, koja je toliko doprinela sluđivanju naroda, takođe vidim jednu novu generaciju i meni se čini da je ta generacija razumela šta se nama desilo i šta bi bilo ovde nužno da se uradi”.

Profesor FDU Nenad Prokić zatražio je mišljenje gospođe Perović o politici koja u programu Saše Jankovića nije imala nikakvu rečenicu o Evropi i vrlo uzdržan stav o kosovskom pitanju, u odlučnoj formulaciji šta bi trebalo uraditi sa Kosovom i to obilato koristi opozicija. On je utro put takvom načinu vođenja politike u Srbiji, a drugi fenomen je da je ruska politika sada više iza opozicione politike i više, po prvi put u Srbiji, stoji iza opozicione politike nego iza vlasti. To je vrlo zabrinjavajuće, vrlo mračne perspektive donosi i hteo bih da čujem Vaše mišljenje. Latinka je, ili zaboravila ili namerno zaobišla pitanje o ruskom uticaju u Srbiji i istakla da se nije slučajno potisnulo ubistvo Zorana Đinđića. Govoreći o sadašnjem trenutku u srpskom društvu, Perović je istakla da se sada u medijima piše samo o Krušiku i uzgoju droge, kao da se radi o nekoj latino-amričkoj zemlji i da je potisnuto pitanje Kosova koje ostaje ključno pitanje za evropske integracije, a Evropa kaže da ne želi da ponovi grešku Kipra da u EU uđe zemlja sa nerešenim problemima.

“Mislim da Aleksandar Vučić nikad nije razmišljao o nezavsnosti Kosova, da je vrlo dugo kalkulisao sa strukturama koje su proizvedene u ratu i na samom Kosovu oko te podele koja je opet okidač na Balkanu, gde uvek imate imate potrebu etničkog zaokruživanja nakon propasti Osmanskog carstva. Saglasna sam da opozicija, na osnovu onog što mogu da razaberem o onom što su radili dok su bili na vlasti i št sada rade, nema nekih radikalan alternativni program. Mislim da imamo i krilaticu od razumnih ljudi koj kažu da ‘mora nešto i Srbija da dobije’. Čekajte, ona je tamo ratovala i znamo kako se to završilo i vrlo opasna jedna stvar – da se gube promene koje se dešavaju u samom albnskom korpusu. U Srbiji ste imali politiku koja je srpski nacionalni korpus stalno džao u zarobljeništvu; nemojte se integrisati, Srbija vas plaća i daje vam sugurnost. Ta politika je propala, i imate promene u albanskom korpusu gde nije isto kao pre trideset godina. Imate novu generaciju Albanaca, tog Albina Kurtija, koji niti je profitirao u ratu niti učestvovao u vršenju ratnih zločina i sad se pokazuje da srpskoj vlasti i opoziciji više odgovaraju stare garniture. To se ne dešava prvi put, istakla je Perović.

Info GDF