Marićevića jaruga ostaje provalija

Još je Nikola Pašić od Srbije pravio ruski mostobran za Evropu, a ruski interes je bio uvek da Srbiju drži dalje od Evrope, kaže Momčilo Đorgović

Nenad Prokić, Svetislav Basara i Momčilo Đorgović

Ne postoji niko ko bi čoveka sprečio da umesto gledanja “farme”, uključi YouTube i da odsluša koncert Rahmanjinova. Sloboda izbora podrazumeva da čovek preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu. Svaki čovek dnevno donese prosečno dve hiljade odluka koje čine njegovu sudbinu. On ima apsolutno pravo da izabere da bude neinformisan, lenj, glup, neuspešan i nesrećan. Niko se neće pojaviti da ga uzme za rukav i da u kaže: nemoj ovo, nemoj ono. Reč je o ličnoj odluci. Rambo Amadeus je tako, u nekoliko redova, locirao epicetar našeg problema – zatucani narod i pohlepna vlast, rekao je dramski pisac Nenad Prokić na otvaranju XXI tribine FP i GDF na kojoj su govorili književnik Svetislav Basara i publicista Momčilo Đorgović.

Da narod snosi osnovnu odgovornost za sveopštu zaostalostu Srbiji, samo retki su se usudili da javno kažu. Jer se svi nitkovi ovde redovno kriju upravo iza navodnog naroda. Milan Piroćanac, sasvim zaboravljeni civilizovani Srbin, je optužio sam narod, ali je pred kraj života dodao da se protiv naroda – ne može. Mali, zamračeni i skučeni svet, nastavio je Prokić, u zemlji u kojoj se svaki zvanični položaj oduvek isključivo iskorišćavao za unapređenje sopstvenog interesa. U ovoj burazerskoj državi Basara tvrdi svakodnevno – kakav narod takva i elita, a Đorgović bi da sruši spomenik Nikoli Pašiću i da na njegovo mesto postavi spomenik Milanu Piroćancu.

Balkanska korupcionaška močvara

Prokić kaže da “nacionaliste bistrih srpskih potoka njih dvojica neviđeno nerviraju – jer zagovaraju socijalnu disciplinu u balkanskoj korupcionaškoj močvari, a i više vole hijerarhiju znanja i stručnosti od partitokratije takozvanih ‘najizvrsnijih’ ljudi srpske imaginarne civilizacije, onih koji mrze sve što im se ne dopada”.

Kakve šanse, u gluvoj srpskoj noći, ima takva raskokodakanim provincijalnim i narodnjačkim opajdarstvom i nebulozama, pred svim tim kovačima lažnog novca, kokošarima i palikućama; kakvu šansu ima ta plemenitost bledog i prefinjenog lica pred mrkim zavereničkim karbonarima (revolucionarima – prim. D.B.), koji su tiranijom zarobili društvo, i stavili ga u službu sopstvenih privatnih kriminalnih interesa? U međuvremenu se, rekao je Prokić, raspojasano hajdukovanje i razbojništvo, pod okriljem političke razuzdanosti, hvali kao nekakva srpska demokratija. “Nihilisti ruskog tipa, zatucani nacionalisti bez ikakvih pogleda. Majmunisanje male balkanske države sa osvajačkim težnjama, šovinistička razmetanja, izmotavanje nekakve samostalnosti u odnosu na velike sile, narod u kojem nijedna stranka nije smogla snage da se ozbiljno suprotstavi vlasti i natera je na neke druge puteve, na kojima nema samo njenih interesa; narod u kojem nema dovoljno svesti ni za smelost da se opakoj vladavini stane na put – takav narod je sam kriv što stvari idu naopako – odnosno kriva je ona grupa ljudi koja vodi opšte poslove”.

               Nenad Prokić

“Mediokriteti i poltroni, demagoški matadori, mrzitelji zapada koji privatno rado provode vreme na zapadu, promoteri politike posle-mene-potop, bankroteri sopstvene ekonomije, koji glume državnike pod maskom patriota, koji bulevarskim vicevima vode državu, čije se rukovođenje državnim poslovima uvek graniči s kriminalom, koji biraju smrt ali uvek za druge, dok za sebe čuvaju priliku da vaskrsnu; koji se tako uspešno opiru da se Srbija okrene zapadnoj kulturi i za tu rabotu ne biraju sredstva – jedna od zla boga nesnosna grupa ambicioznih, nasrtljivih i nevaspitanih ljudi vodi Srbiju i s njom upravlja potuljeno već vekovima. Ne pomažu promene vlasti, dinastija, kraljeva i predsednika. Dakle, narod je imao i ima onakve vladare kakav je bio i sam. A takav je i danas. Dok je država koju su imali bila oduvek banana-država.

Đorgović: Za mene nacija nije apstrakcija

Basaru i Đorgovića Prokić je upitao “nije li narod apstrakcija i kako nešto što, zapravo, ne postoji, možemo da optužimo za sve naše nedaće. Kako je to biti Ikar Srbima? Ili narodski rečeno: kako je to ispravljati magarcu kriv k…c i ko su ovde pravi igrači besmisla, vi ili oni?

“Narod postoji na način na koji postoji i država kao apstrakcija, to su funkcionalne apstrakcije ali kao nekakav entitet kako bi naš klerofašisti da ga postave to ne postoji. To je jedna stvar u neprestanoj promeni, vrenju, ali kad se narod uzdigne raznoraznim hokus-pokusima koji su obično motivisani niskim pobudama, kad se politiizuje jedna apstrakcija, e onda kreću sive disolucije koje upravo taj narod koji bi trebalo da bude vrhunska briga nacionalista – razaraju”, kaže Basara i od toga izuzima kraće perioda za vreme vladavine Kneza Mihaila i Zorana Đinđića.

“Sve ostalo bilo je totalno raspadanje. Da bi narod mogao da bude apsolutan, on mora da ima sve vrline, ali ako mu se nacionalizam stavi u ruke pripisuje mu se nepogrešivost, dobrota… To je išlo toliko daleko da su polovinom XIX veka odbacivao predlog krivičnog zakona, jer smo mi toliko dobar narod da to nama ne treba i da se zakoni pišu za loše”.

Nikola Pašić – fatalan čovek

Đorgović kaže da za njega nacija nije apstrakcija. Ja sam nacionalista, jer naciju određuje jezik i ne mora da ga označava pravoslavlje. Ima nas i ateista, ali sigurno jezik i neki oblik kulture grupe koje žive u određenim granicama određuje kao narod. Ako se sećate ranije smo učili da postoji razlika između naroda i nacije; narod – običaji, jezik, kultura, a nacija onda kada se proizvodne moći, produkcioni odnosi razviju tako da ta grupa može da predstavlja jednu snažniju, ekonomsku i kulturnu grupu koja utiče i na svoj život i na život susednih naroda. Povodom ideje da se ruši spomenik Nikoli Pašiću, Đorgović je kazao da on može da bude “negde na Kalemegdanu, ali nikako u centru Beograda” i deli mišljenje Milovana MIlovanovića, koji je bio ministar inostranih poslova i član Radikalne stranke; on je Nikolu pašića nazvao “fatalnim čovekom” i zbog toga je likvidiran od “crnorukaca” jer im nije odgovarala njegova kosmopolitska politika i kritika tadašnje ratne politike Srbije”.

Taj nacionalni program koji čitav narod pravi nacionalističkim i koji ga uvodi u sukob sa svim susedima okolo i sa velikim silama počinje zapravo, negde osamdesetih godina XIX veka. I tu nije samo Nikola Pašić nego jedna struja koja počinje sa Svetozarom Markovićem, tu je Slobodan Jovanović koji je rekao da je sve što je Svetozar Marković smislio “to odmozgano i izmozgano!” To su bile fantazmagorične utopije koje su se naslanjale na ruske nihiliste i Svetozar Marković i Nikola Pašić su u Švajcarskoj praktično Radikalnu stranku prvo napravili kao tajnu stranku, revolucionarnu stranku. U Švajcarskoj! Kada su je ustoličili u Srbiji počinju svoj revolucionarni rad i slobodan sam reći da je bila i teroristička stranka. Ona se nije ponašala kao opoziciona stranka koja kritikuje neka rešenja da se u zemlji nešto poboljša nego su rušili institucije. Oni o skupštini govore kao o konventu, žele da naprave jednu narodnu državu, da se ukine administracija, činovništvo jer je to za njih sve bila birokratija i pošto su imali glavne duhovne i inspirativne veze sa ruskim nihilistima (Pašić i sa ruskim agentima!) Nikola Pašić počinje da od Srbije pravi ruski mostobran za Evropu, odnosno, kako su Rusi voleli da kažu da imaju posebnu misiju na Balkanu. A ta posebna misija je da Srbija, kao pravoslavna zemlja, napravi jedan prostor za ruske interese i suzbije nemačke odnosno austro-ugarske interese.

Radikali preoteli prugu

     Momčilo Đorgović

Kao najveću zamerku Markoviću i Pašiću, Đorgović pominje suprotstavljanje industrijskoj revoluciji. “Oni prihvataju jednu rušilačku, destruktivnu, da pežorativno kažem jednu komunjarsku revoluciju. Marković traži da preskočimo modernu proizvodnju, kapitalizam i građansko društvo a Pašić ne želi proizvodnju (Mi nećemo da budemo robovi te proizvodnje, mi ćemo da kupujemo proizvode), onako kako se ponašamo i danas. Taj njihov veliki greh – opiranju industrijskoj revoluciji slabo je obrađen u istoriografiji, a to je protivljenje izgradnji pruge Beograd – Niš. Oni su taj gigantski poduhvat (kralja Milana i Piroćanca) potpuno kompromitovali izmišljenom Bountuovom aferom, koja nije postojala. Postojalo je potplaćivanje i u tim korupcionim odnosima bio je i Pašić.

Srećom, kaže Đorgović, pruga je napravljena i Srbija je prestala da bude ostrvo jer je  pre toga sa Evropom bila povezana skelama, čamcima. Srbija dobija most i godišnje je hiljade ljudi putovalo u Evropu i tada se menja racionalan odnos prema životu sa tom prugom. “Ali 1889. kada su oterali kralja Milana i kad su radikali uzeli vlast – oteli su tu železnicu od francuskog društva. To je izazvalo vrlo negativne reakcije u Evropi, Srbi su nazvani kradljivcima, konjokradicama, čudili su zašto je to učinjeno misleći da to nije bilo potrebno i tada mi ulazimo u sukob sa evropskim javnim mnjenjem”.

Svetislave, šta je to Marićevića jaruga, to mitsko mesto, upitao je Basaru, Nenad Prokić. “Sad se to zove Lug, a Marićevića jaruga je primer srpske sklonosti improvizacijama i besmislu. U njoj su se navodno ustanici sastajali, verovatno jesu i tu se dogodio jedan dvoboj, a ništa se ne bi promenilo ni da je ishod bio drukčiji. I sad u to “mitsko” mesto srpski državnici ne mogu da odu jer ih dočekuju horde još gore od njih, uzvikuju im “ustaše”. Dakle, Marićevića jaruka je – jaruga i sve ostalo što je nakon toga izgrađeno pada u tu jarugu.

Pašić – marioneta Nikolaja Hartviga

Na pitanje o ruskoj politici i njenom uticaju na Srbiju, Đorgović kaže da se to uglavnom ne menja. “Verovatno zante da je ruski ambasador prošle godine rekao da će ruske železnice preuzeti prugu Beograd-Niš, održavati je i na neki način kontrolisati je. Srbija podiže kredit, ali ono kontrolišu i taj kredit i uzimaju preduzimače koji to izvode. Njihov upliv počinje, to je taj čuveni Rajhštatski mir gde su oni kao “prijatelji” nasamarili Srbiju i uveli je u rat 1876. godine. Oni su se dogovorili sa Austrijom da, ukoliko Turska bude pobeđena, Austrija može da uđe u Bosnu i Hercegovinu, a Rusija može da napravi ono što je pokušala Sanstefanskim mirom, da preko, da kažemo “Južne Srbije”, Kosova, Sandžaka i Crne Gore dođe na toplo more, na Mediteran, gde bi, kako su cinično u Evropi komentarisali, ruski vojnici prali noge.

Snažan je uticaj Rusije i na stvaranje cele nacionalističke platforme inspirisano ruskom politikom i ruskim strateškim interesima. Medvedev je 2009. godine pred predsedničke izbore jasno rekao da su istočna Evropa i deo Balkana vrlo važne strateteške tačke za rusku evropsku politiku. I to i dalje tako egzistira. I Vasilij Štrandman u svojim memoarima otkriva da je ondašnji ruski ambasador Nikolaj  Hartvig (tada se to zvalo poslanik) “apsolutno upravljao Pašićem kao marionetom i za ulazak u Prvi svetski rat može da se zahvali tom gospodinu koji je bio veliki mrzitelj Austro-Ugarske i Engleza, i to je bilo povezano sa panslovenskim strategijama i bitno je uticao na odluke Nikole Pašića (prodor u Albaniju i zauzimanje Drača i Skadra), on je na tome insistirao iako srpska skupština tu akciju nije odobrila. Hartvig čak nije bio sinhronizovan ni sa ruskom centralnom diplomatijom i to je bila njegova lična avantura. Uspešno je to sprovodio sve dok ga u ambasadi Austro-Ugarske “nije udarila srčka” kada je Srbiji objavljen rat. Rusi nisu napuštali ovaj prostor i može slobodno da se kaže da je Nikola Pašić apsolutno to provodio, bio i u ličnim interesima… A ruski interes je bio uvek da Srbiju drži dalje od Evrope.

          Svetislav Basara

Na pitanje kako srpskim političarima uspeva da toliko lažu narod, kao što je osamstotina autokefalnosti SPC (koja kao takva postoji tek od 1920. godine, pre toga su postojale mitropolije) i proganjanje Jevreja u Srbiji, Basara kaže da se to može objasniti vrlo jednostavno, vraćajući se na početke novije srpske državnosti i na Vukovu reformu jezika. “Usvajanjem Vukove azbuke i jezika svedenog na deo Tršića jer on nije vladao nekim rečnikom, prekinuta je svaka nit sa prethodnom istorijom Srbije koja nije bila tako burna. Počelo se od Marićevića jaruge i 1804. godine. kada počinje fantazmagorična istorija čiji je predvodnik bio Pantelija Srećković. Ilarion Ruvarac ide u Bečki arhiv i kada nađe neki dokument koji protivureči našoj verziji istorije on ga ne uništi nego ga objavi. Falsifikat laži je u samom nastanku istorije Srbije i tako se pravi jedan mentalni sklop i rađanju mitova kod Srba o svetom pravu da je sve njihovo što god im padne na um i nije drugačije ni moglo da završi.

O dve Srbije

Na kraju je govoreno i o dve Srbije koje, izgleda da su postojale i pre devedesetih godina prošlog veka. “Druga Srbija”, kaže Đorgović, “još kod Pere Todorovića i opet ću da se vratim na Nikolu Pašića jer tu je koren svega. Svako ko se ne slaže s njegovom politikom je izdajnik i nešto što ne pripada ‘našem’ narodu i to su, nažalost, mnogi istoričari prihvatili i identifikuju Pašića sa Srbijom, a radikalsku politiku sa našom istorijom. To nepodnošenje drugog! Koji su ti drugi, oni su se ili sami povukli kao dosta pominjan Milan Piroćanac, koji u tom miljeu nije imao ni skim ni za koga. Ako 1875. godine imate 87 odsto stanovništva koje je bilo nepismeno a pitanje kako je bilo pismeno ostalih 13 odsto. Imate i druge slučajeve, oni idu od knez Mihaila, znači kralj Milan, kralj Aleksandar i kraljica Draga i pola te vlade, onda imate i Stjepana Radića pa sve do Ivana Stambolića i Zorana Đinđića gde se oni koji drugačije misle jednostavno likvidiraju. Đorgović se nada da nećemo doživeti još neku likvidaciju, ali pominje jezik koji je u upotrebi i da je zastrašujući i to ne samo od tabloida, vlasti i režima nego i kod nekih ljudi u opoziciji. Kada gledam te pretnje koje dolaze od Boška Obradovića i njegove komentare, isključivost Vuka Jeremića, Đilasa… i prozivanje ljudi i nerazumevanje situaciju za koju se nisu ni potrudili da je shvate. Godinu dana gledamo kako oni ne shvataju šta se ovde događa, a događa se kao u filmu “Vladalac”, jedna lavina epiteta i prideva, što bi rekao Basara “deja vu”. Đorgović je ukazao na knjigu Slobodana Jovanovića, davno objavljenu kod nas u kojoj on govori o našem mentalitetu “o diplomiranim primitivcima bez skrupula, govori o kupljenim diplomama, o našoj dinarskoj psihozi u kojoj, violentnim tipovima, nadmenim, isključivim, osionim, koji neće da razgovaraju sa drugima i koji uvek biraju rat pre nego diplomatiju.

Zanimljivi su odgovori Đorgovića i Basare zašto prvi više živi u Rijeci, a drugi na Fruškoj Gori. “Rijeka je grad koji teče, to je luka različitosti i podseća me na ono što je bila Jugoslavija ali nemojte da pomislite kao komunistička država nego kao država koja je imala jednu kulturu i jednu vrstu građanskog ponašanja. U Rijeci su ljudi tihi, ljubazni, a zapanjen sam koji kulturni potencijal ima Rijeka. Tamo pišem knjigu”. Basara većinu vremena provodi u jednom selu u Sremu “zato što je selo postalo urbanija sredina od Beograda. Manje gužve, manje buke, manje gungule. Čisto tehnička stvar!”