Halapljivi nacionalisti svojataju ono što im ne pripada

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se izrazi, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.

Nacionalista je, po definiciji, ignorant, pisao je Danilo Kiš. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pa kao to su drugi (druge nacije, drugo pleme)… Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše iz naroda i za narod, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima.

Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla… Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja…

Ovako je o nacionalizmu pisao i govorio Danilo Kiš (Subotica, 1935 – Pariz, 1989) i nema sumnje da ga nacionalisti, koji ga „nisu čitali ili su ga čitali pogrešno“ (Predrag Čudić) nisu cenili i poštovali. Pisac gubi od svoje književne i moralne težine onoliko koliko je ona istisnuta težinom njegove političke uloge, kazao je profesor FDU Nenad Prokić na tribini Foruma pisaca i Građanskog demokratskog foruma: Čiji je Danilo Kiš, politička zloupotreba kulture. Ali, ističe Prokić, ponekad se dogodi da nakaradni režim u svojoj halapljivosti pokuša da prisvoji i nekog ili nešto što nikako ne pripada njegovoj halapljivosti, kao što se nedavno dogodilo u Subotici gde je, uprkos protivljenju Mirjane Miočinović, testamentarne i sudske naslednice i zaštitnice autorskih prava, Kišu dodeljeno priumanje počasnog građanina ovog grada.

Kao testamentarna i sudska naslednica i zaštitnica autorskih prava i svega stalog što se odnosi na delo i ličnost Danila Kiša (rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu br. 0-864/od 14. 09. 1990), Miočinović je u pisanoj formi obavestila gradonačelnika Subotice (Bogdan Laban) da Skupština grada bespogovorno povuče odluku kojom se Kišu posthumno dodeljuje zvanje počasnog građanina.

„Moj je zahtev motivisan razlozima moralne, umetničke i ideološke prirode. Smatram, s pozicija sopstvenih uverenja, da Vi, gospodine gradonačelniče i Vaš skupštinski sastav ne zadovoljavate nijedan kriterijum na kojem se zasniva pravo odlučivanja o stvarima koje su plod dara i čestitosti. Vi ste, u svojoj ukupnosti, nepomirljiva suprotnost svega što predstavlja Danilo Kiš svojim delom i životom. Stoga su Vaši motivi nečasni i cilj im je zloupotreba imena Danila Kiša za najprizemnije ciljeve jedne političke partije, čiji ste Vi član, partije koja je svojim destruktivnim delovanjem, uz ostalo, nanela ogromnu štetu kulturi. Ukoliko moj zahtev ne bude uvažen, obratiću se Sudu, zahtevom da spreči da se Vašom odlukom naruši ugled jednog velikog pisca i omalovaže moja zakonska prava“, napisala je u svom pismu subotičkom gradonačelniku Mirjana Miočinović.

Grad Subotica odgovara da je – povodom priznanja koje je (31. avgusta 2019. godine) na svečanoj sednici Skupštine grada uručeno Fondaciji – odluka doneta „u propisanoj proceduri“. Usledila je tužba. Miočinović u njoj, pored ostalog, navodi da bi i pokojni
književnik dodelu podmetnutog priznanja u postojećim političkim uslovima tumačio isključivo kao političku manipulaciju, a Sud je odbio privremenu meru sa obrazloženjem da nisu podneti dokazi da je odluka o dodeli priznanja doneta radi prikupljanja političkih poena vladajućim strankama.

Govoreći na tribini Foruma pisaca i Građanskog demokratskog foruma, pičšev prijatelj Predrag Čudić (pisac, pesnik i bivši ambasador u Budimpešti) rekao je da su jednog od najvećih umova koje je svet rodio, Sokrata osudili na smrt ili izgnanstvo. Sokrat je, veli, izabrao smrt tako što je popio kukutu. Kiš je doživeo to da ga razvlače i gde treba i gde ne treba. Njega bi mogla da prisvoji zapadna Mađarska jer je u Kerke Barabošu počeo da uči školu na mađarskom jeziku, Subotičani gde se rodio, Novosađani koji su mu podarili drugi život, Beograd, gde je studirao i počeo svoj književni rad, Cetinjani, mesto gde je završio gimnaziju i gde je imao familiju po majci, a mogli bi da ga svojataju i u Parizu, gde je bio lektor i gde je dugo živeo.

Svi ti gradovi i mesta mogli bi da kažu Kiš je naš, kaže Čudić i naglašava da je Kiš u svetu poznatiji nego u našoj sredini, gde je u svetupoznat po tome što se s njim želi manipulisati. Kiš je tokom života imao velika osporavanja i iz tih osporavanja izašla je još jedna njegova briljantna knjiga – Čas anatomije, kaže Čudić i pominje, možda najveće, osporavanje od strane korifeja srpskog nacionalizma Borislava Mihailovića Mihiza koji je Danilu tokom jednog razgovora rekao: Šta vi hoćete, mi smo vam dali jezik!
Na tribini je spomenuto da su Srbi (po Branimiru Donatu) Hrvatima ukrali Ivu Andrića, koji je (Čudić) bio i karijerni i karijeristički diplomata i nikad se nije o tome izjašnjavao, da bi jednog trenutka izjavio da pripada „kosovskoj tradiciji i srpskoj etici“. Andrića je Mira Alečković uvela u partiju kada je imao više od 60 godina, što ne umanjuje njegov značaj kao pisca. Kišov primer nije usamljen. Na prostoru bivše Jugoslavije otimali su se za Andrića, odbacivali su i prihvatali Miloša Crnjanskog, kome je na dočeku u Srbiji, pored ambasadora Price bio i Aleksandar Ranković 1966, iste godine kada je „pao“ na Brionskom plenumu. U njegovom slučaju Čudić pominje da je Crnjanski kasnije trčao u poštu i vraćao knjige sa posvetom Rankoviću. Kada je Branko Ćopić izvršio samoubistvo iz Sarajeva su doleteli Branko Mikulić i Hamdija Pozderac da ga nose u rodne Hašane, u Bosansku krajinu, ali to Brankova udovica nije dozvolila. Time se ne završava spisak ljudi koji su bili meta skauta, kaže Čudić, navodeći da je Tin Ujević jednu knjigu objavio na ekavici, a kasnije je stražarno uz žandarme (pošto je bio neobuzdan u pijanstvu i političkim ruganjima beogradskom dvoru i govorio da kraljica ima picajzle) sproveden u njegov Vrgorac s razlogom što u Beogradu dolazi zima (Politika) i da prezimi u mediteranskoj klimi. Tu je bio i Matoš…

Na kraju tribine o političkoj zloupotrebi kulture, pisac Filip David je sadašnji sistem nazvao parazitizam.Setite se samo šta su u početku pričali o Titu, pa su otišli u bivše nesvrstane zemlje i videli da tamo Tito još uvek ima visoku cenu i postavili su se kao veliki Titovi poštovaoci. Izvršena je revizija istorija, rehabilitovali su Dražu Mihailovića i čitav niz njegovih saradnika da bi, u jednom trenutku – kada je trebalo sa Rusima malo popraviti odnose – postali antifašisti. Onda nije čudo da je Danilo njima važan i da žele da ga prisvoje. Oni žele da ga privoje ne uvažavajući njegovevrednosti, a da Kiš ne može da bude njihov svedoči šta je govorio i pisao o nacionalizmu i to je nešto najbolje rečeno o nacionalizmu kod nas.

Info GDF*
_____________________
* Prema odluci Forum pisaca i Građanskog demokratskog foruma ovaj prilog je dostupan medijima bez naknade