Piše: Dragan Banjac

Od kratke slave do brzog zaborava! Možda ova kratka rečenica pokriva celokupnu srpsku oktobarsku revoluciju koju izvede narod na ulicama, kako su tvrdili, ispostaviće se veoma brzo, nedorasli revolucionarni predvodnici. Danas mnogi taj dan doživljavaju kao vatru od slame koja brzo plane i ugasi se. Taj, nekad dosta slavljen datum u lažno buntovnoj balkanskoj državici, Srbiji, doživeo je sudbinu mnogih nekad (s razlogom ili bez, svejedno) značajnih datuma iz istorije ove zemlje, pogotovo onih vezanih za antifašizam i narodnooslobodilačku borbu u II svetskom ratu.

Pre šest godina, povodom trinaest godina Petog oktobra Demokratska stranka (DS), politička partija – osovina oko koje su se ujedinili politički neprijatelji Slobodana Miloševića dan ranije je poručila da su građani Srbije tog dana 2000. godine odbranili svoju izbornu volju i pravo na slobodu i dostojanstven život. Žuto-plavi su obećali da će nastaviti da brane vrednosti koje su tada izborene i da od njih nikada neće odustati, ali u Srbiji su odavno najbrojniji oni koji misle da je upravo ova stranka proćerdala narodnu energiju i uglavnom radila za sebe i svoje najbliže pristaše. Srbija je, pominjaše svih prethodnih godina, mučki zaustavljena ubistvom premijera Zorana Đinđića (12. marta 2003), podseća DS. To im je teško osporiti, ali ne stoji tako i kada se meri istrajnost na Zoranovom putu, pogotovo što su oni bili prvi koji su počeli da ugađaju narodu, čitajući mu misli, što ih je od demokratske i pomalo
građanske stranke brzo uknjižilo među nacionalističke, približilo Vojislavu Koštunici,čak i radikalima Vojislava Šešelja. Zanimljivo da su se petog oktobra prisećali – da se posle njih živi u zemlji koja nikako da se oporavi (od njihovih marifetluka), u zemlji u kojoj su ugrožena ljudska prava, u kojoj su narušene nezavisne institucije, u zemlji u
kojoj se vrši kriminalizacija političkih protivnika, ne zaboravljaju ni ono u čemu su bili blizu Titu i njegovim komunistima, da je Srbija zemlja u kojoj je sva vlast koncentrisana na jednom mestu, strah veliki a kritike tihe. Sve je tačno, jedino nedostaje da su naslednici mustru preuzeli upravo od njih.

ZBRKA. Predugo su demokrate vladale s obećanjima, sve su izmešali i izjednačili; Evropsku uniju i Rusiju, Kinu i Sjedinjene Države. Kosovo bi hteli ali ne i sve, većinske Kosovce, izjednačavali su zločince i heroje, žrtve i dželate, sprečili jedinu delotvornu (brzu) demokratizaciju društva, nisu dozvolili lustraciju, pročišćenje u svim segmentima društva, posebno u vojsci, policiji, Crkvi i medijima. I na kraju vrata vlasti otvorili onima od kojih je teško očekivati da se obrnu toliko i odreknu svega što su godinama zagovarali. Oni sebe i dalje zovu demokratama, izdelili su se poput kišne gliste i odrekli svega za što su se (makar na rečima) zalagali. Značaj i vrednosti događaja od pre devetnaest godina marketinški su rabili svi, ponajviše oni koji to nisu zaslužili, koji su svojim političkim delanjem stornirali ideje demokratije i potcenili zalaganje čoveka koji je, pokušavajući da od Srbije napravi modernu
evropsku državu, dao život.
Prisećajući se petog oktobra jednom prilikom lider Nove stranke Zoran Živković, govorio je o sedam principa – etici odgovornosti, tj. politici koja se isključivo meri rezultatima, oporavak privrede i sređivanje države, slobodnom tržištu, borbi protiv plagijata i svih vrsta laži, za policiju koja štiti građane a ne vlast, o kulturi umesto brutalizacije društva i spoljnoj politici okrenutoj Zapadu umesto „kuće s dvoja vrata“. Većina stranaka nekdašnje Demokratske opozicije Srbije (DOS) gotovo je zamrlo.
Bivši srpski predsednik Boris Tadić pomirio je "naš i njihov bol i sa miloševićevcima napravio koaliciju koji će mu zahvaliti izbacivanjem iz kola i prelaskom kod presvučenih radikala. U demonstracijama je poginula Jasmina Jovanović iz Miloševca kod Velike Plane, koja je pala pod točkove kamiona, a Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara. Povređeno je 65 ljudi.

MALO ISTORIJE. Beogradski Medija centar koji je osnovalo Nezavisno udruženje novinara Srbije 1994. godine kao jedini ventil drukčijem mišljenju zbog Miloševićevog zagatca. Za njegovo utemeljenje više od drugih, u čemu i moja malenkost prisvaja promil, zaslužni su Gordana Logar i Hari Štajner), nekoliko godina furalo je pres-klub, namenjen medijima. Domaćin, novinar nedeljnika Vreme Milan Milošević svakog je ponedeljka u podne sa svojim gostima (troje) u prvom delu razgovarao na aktuelnu temu protekle hefte, nekad i o onom što sledi, a nakon kraćih komentara gostiju predstavnici zgažene profesije mogli su uvodničarima da postavljaju pitanja.
U posebnoj svesci za ovu namenu posedujem veoma iscrpne beleške (ponešto i na kasetofonu) i od 13. februara 2000. godine do kraja(?) utefterio sam 120 sesija.
Među govornicima šarolikost, od onih reprezentativnih (Zoran Đinđić, Vladimir Goati, Ilija Đukić, Aleksandar Nenadović, Desimir Tošić, Živorad Kovačević, Dragoslav Avramović, Srbobran Branković, Srećko Mihailović, Rajko Danilović, Dragor Hiber, Vesna Pešić, Vojin Dimitrijević, Nebojša Popov, Zagorka Golubović,Srđan Darmanović, Žarko Korać, Jelica Minić, Goran Svilanović…) do boranije koju ne bih da pominjem, jer odreda su ubeđeni kako su značajniji od pobrojanih.
Čemu ovo podsećanje? Najviše zbog toga što je jednom prilikom Zoran Đinđić, govoreći o tipovima demokratizacije rekao da postoje tri – brza, spora i kombinovana i da jedino prva daje dobar rezultat. Ono što me je tada veoma iznenadilo (dobrim delom i zbog poznavanja Zorana Đinđića) bila je njegova najava da će se oni (DOS), odlučiti za poslednji tip demokratizacije. Podigao sam ruku u želji da postavim pitanje, ali je Đinđić hitro reagovao smeškom, mašući kažiprstom levo-desno.
Spustio sam ruku. Kada je sesija završena odlučio sam da se sklonim, i savijene glave navodno sređivao beleške. Zoran je prišao i rekao da će mi objasniti naknadno.
Klonim se navoda iz razgovora sa ljudima koji nisu živi, posebno iz brojnih susreta i intervjua sa Đinđićem recimo, ali sada ovde odajem samo da mi je Zoran, na pitanje zašto diže ruke od prave demokratizacije kasnije rekao: Nemam s kim! Ti si ihbirao, rekoh za sebe.

VEĆINA KAO MANJINA. Četrnaestog aprila 2000. godine na oproštajnom mitingu opozicije na beogradskom Trgu republike govorili su, ovim redom, Vladan Batić, Dragan Veselinov, Vuk Drašković, Zoran Đinđić, Rasim Ljajić, Miodrag Isakov, Jožef Kasa, Žarko Korać, Vojislav Koštunica, Dušan Mihailović, Dragoljub Mićunović, Dragutin Rokvić (Nezavisno udruženje novinara Srbije), Vuk Obradović, Vladimir Pavlov (Otpor), Momčilo Perišić, Milan St. Protić, Momčilo Trajković, Nenad Čanak i Nebojša Čović. Da li se sećate ovih likova? Pre govorancija čula se (za mene) neprikladna himna Bože pravde, a koliko znam njihova obraćanja od reči do reči objavio je jedino iz mog pera Šaban Šarenkapić u novopazarskoj reviji HAS (list manjine u većini slučajeva, broj 92, dvadesetog aprila dvehiljadite. Tih četrnaest stranica trostubačno, formata (približno) kao beogradski nedeljnici Vreme i NIN, Šabo je naslovio sa;Dođoše, rekoše, odoše…Nisam siguran, ali čini mi se da je prošao moj predlog naslova. Skup je trebalo da otpočne u 15 sati, ali su valjda čekali da se omasovi. Sve je bilo gotovo u 17:41 kada su švindleraj majstori podigli ruke i iskoračili premalakovernicima. Bilo ih je, kako je ko hteo da vidi. Nije trista hiljada, ali nije ni trideset, kako su brojali Miloševićevi medijski ližisahani. Gost iz Zrenjanina preko razglasa je pozvan da na bini prihvati dete, a dok su se razilazili građani su dugo koristili trećinu koraka. Neko je primetio da nije bilo Vesne Pešić, a neko da bi sve građane sa Trga trebalo iseliti iz zemlje.
U Srbiji se malo čita (i malo zna!), što važi i za okruženje ili region, izraz koji je veoma ljutio mog prijatelja Predraga Matvejevića. I pre dve godine sam iščitavao reči narodnih obmanjivača. Zanimljivo, niko se svih ovih godina nije time ozbiljno bavio, a sumnjam da će i ubuduće. Podsetimo se: DOS je pobedio "balkanskog kasapina i posle petog oktobra (2000) sve je za njih išlo lako. Dosovci su brže-bolje, ne dirajući Miloševićevu mustru, samo sebe rasporedlili na političkoj sceni. Damnatio memoriae nije bilo, onog što su stari Rimljani radili viđenijim ličnostima kada bi pale u nemilost, odnosno zgrešile. Među novinarima je prvih dana nakon Petog oktobra raširena izjava (pripisivana najčešće Nebojši Čoviću) da je većina predstavnika poraženih snaga petog oktobra strahovala za život, dan kasnije za poziciju a sedmog oktobra za bogatstvo. Osmog oktobra, da podsetim najboljeg među nama, Slavišu
Lekića, već nije bilo problema!

LUSTRACIJE NI OD KOROVA. Nekoliko dana posle Petog oktobra nade su mnogima splasnule, skoro nestale. Novinari izgnanih redakcija B92 i Naše Borbe suočili su se surovom stvarnošću – da im nova vlast (naši/njihovi) neće baš ponuditi nikakvu zaštitu. Više im je bilo do dojučerašnjih protivnika, koji nikad nisu kročili u već pominjani  Medija centar, a neki su ga teško i (pro)nalazili, iako je tada stanovao na Trgu republike. U noći petooktobarskog prevrata bivši režim je preko svojih ljudi užurbano otpočeo s uklanjanjem tragova. U zgradi bvšeg Saveznog izvršnog veća koja je u međuvremenu zbog pravljenja krnje federacije sa Crnom Gorom prozvana Palata federacije danima i noćima su radile mašine, njih nekoliko, za rezanje dokumentacije u froncle. Kad bi se pregrejale, ili neki važan deo zadimio; majstori bi zamenili i seckanje bi se nastavilo. Glava je na ramenu, pare su sačuvane, a pozicije im nisu bile važne. Pritajili su se neko vreme i opet udenuli.

MATEMATIKA. Najviše je (za)kočio Vojislav Koštunica, davno prozvan Šešelj u fraku, ali i dobar deo DOS, potom, naravno, Boris Tadić koji je posle Đinđića (koji nije imao snagu da ih ukine) najveći krivac što su politički preživele nacifašizoidne stranke – socijalisti/julovci i radikal Vojislava Šešelja, i što su se pojavili ovi današnji, najgori
mogući. Kakav čemeran podatak u biografiji BT koji je dežmekastom Miloševićevom narodnjačkom pevcu Ivici Dačiću, kad su se slizavali, pominjao naš bol" (navodni žal demokrata, za Đinđićem) i njihov bol za Miloševićem. I dok su socijalisti, pogotovo predvodnik Ivica, stalno žalili za Miloševićem, demokrate su Đinđića napustile i prepustili ga zaboravu. Posebno poglavlje srpskog političkog i sveopšteg sunovrata trasirao je Vojislav Koštunica. Evo sastava skupštinskog saziva posle Petog oktobra: DS – 52, ND – 9, GSS – 9, koalicija Vojvodina -4, DC – 4, Pokre za demokratsku Srbiju – 2, DSVM 1 i ASNS – 1. Tih 95 poslanika činili su izvorni DOS . Na drugoj strani su bili DSS Vojislava Koštunice i scijalisti sa po 37 poslanika, slede Šešeljevi radikali sa 23, Stranka srpskog jedinstva – 14, Nova Srbija – 8, DHSS Vladana Batića – 8, Demokratska alternativa – 7, LSV Nenada Čanka – 6, SVM – 7, Reformisti Vojvodine – 4,Sandžačka demokratska partija – 2, Srpski pokret otpora i Liga za Šumadiju po jednog poslanika. Matematika ume i da zavara, ali nije tajna da su stranke oko stožerne (DS) i njenog poslovođe Zorana Đinđića imale premoć u srpskom parlamntu.
Ipak, nije sve išlo tako lako. Prve pstrukcije krenule su od čoveka koji je počašćen državničkom stolicom, koju, da se nije udružio saosamnaestoricom nikad ne bi video. Prisetimo se samo da mu je Haški tribunal bio deveta rupa na svirali, kako je reagovao na napade bandita (Crvene beretke…) na premijera Đinđića i njihove proteste na mostu kod Sava centra u Beogradu pod oružjem .Znate, radi se o ljudima koji po meni, sem možda kada je reč o funkcionisanju saobraćaja, ni na koji način nisu ugrozili bezbednost zemlje. Posao koji oni obavljaju jeste takav, a neko od njih je to i rekao, da nemaju druge uniforme od onih koje imaju. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća.”), preneo je Tanjug, 15.11.2001).
Stalno je bio neobavešten… Brzo se ispostavilo da dosovska većina (najmanje 139 od 250 skupštinskih glasova) nije najlakše probleme srpskog društva. Oni gorući – vojska, policija, sudstvo, ekspresno obogaćeni lopovi iz vrha vlasti, kriminal, korupcija, mediji, lustracija… sve je to ostalo – za malo posle. I vrapci su brzo saznali da je Zoran Đinđić (uz podosta grešaka, naročito u odabiru saradnika) zapravo ostao sam. Podrška se istanjila i u njegovoj političkoj produkciji (DOS), a i sam je ubrzo shvatio da je on, u nameri da se srpsko društvo konačno demokratizuje u stvari –
sam!Medijski puzavci ostali su na pozicijama i veoma brzo su nastavili sa širenjem mržnje prema drugima i drukčijima. Od Evrope (priključenja Evropskoj uniji) su ostale samo izjave, Republika Srpska sa velikim zakašnjenjem prisvaja se, uglavnom radi Kosova i zbog loših usluga Sarajevu.Južna srpska pokrajina izgubljena je davno, svojataju je jedino političari i mediji, glavni megafon – državna televizija i smetljarske novine i televizije vaskrsle nakon ustoličenja naprednih. Narod u sve to veruje još u neshvatljivom broju.

RATNI HUŠKAČ DRŽAVNI SEKREKAT, ZLOČINCI ČESTI GOSTI MEDIJA. Ne znam baš najbolje kako je u okruženju, ali u Srbiji odavno ne postoji vest koja bi probudila ovdašnju davno uspavanu masu. Ako svetini ponudite nerešena ubistva novinara, političara, i policajaca recimo, državni lopovluk sa 24 sumnjive privatizacije, jalove razgovore sa kosovskim Albancima, megalomanska (neispunjena) obećanja, to ih neće lecnuti. Ali ako neko od tupavih političara pecne Hrvatsku, Kosovo ili čak Makedoniju, to ih i te kako zanima. Svojevremena vest da je Vlada Srbije imenovala Ninu Brajovića za državnog sekretara za medije u Ministarstvu kulture i informisanja prošla je kao i sve slične pre nje. Slobodna Evropa je deo javnosti podsetila na njegovu biografiju iz najsramnijeg perioda Radio televizije Srbije (RTB), ratnih 90-ih, da Brajovića pamte najviše kao ratnog izveštača iz razorenog Vukovara… (Živeo YouTube!) Za Dragana Janjića, potpredsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), spor u vezi sa Brajovićem nije ništa sporniji od nekih drugih članova vlade. Profesor FDU Nenad Prokić nije zaboravio ni Milijanu Baletić, koja se proslavila ratnohuškačkim izveštajima sa dubrovačkog ratišta.
Očigledno je, kaže Prokić, da je patriotizam u Vukovaru na većoj ceni od dubrovačkog.

MILOŠEVIĆEV DUH I DALJE NAD SRBIMA. Prokić ne sumnja da se Miloševićev duh ponovo nadvio nad Srbijom i njenim građanima. Vratio se, veli, jer vladaju njegovi saradnici koji su toliko bedni da to ne smeju ni da priznaju. Prave se da su sarađivali sa Đinđićem ali, kao loši glumci, početnički. Loše glumce svi preziru, od vratara i
garderobera do publike i direktora. Platiće cenu svoje loše glume, nažalost i mi snjima, kaže Prokić.
Treba li uopšte pominjati pravljenje heroja od pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca. Govore za novine, gostuju na svim važnijim televizijama, članovi su parlamenta, stoje u prvim redovima sa danas vladajućim na njihovim stranačkim skupovima ili prilikom otvaranja kakve fabričiće, možda i poljskog nužnika. Stoga je taj famozni Peti oktobar zaista – slama od vatre.

Tražiti komentar od nekadašnjih aktera veličenstvenog narodnog bunta sasvim je izlišno i to bi im bila da samo još jedna prilika zanekaju kako su proćerdali narodnu energiju i izneverili građane Srbije. Kanio sam pitati, recimo pisca Lasla Vegela što danas misli o Petom oktobru, ali sam odustao. On i njegov kolega Filip David o tome
će govoriti upravo 5. oktobra (Trg Nikole Pašića 9, treći sprat, u 11:30), na Tribini Foruma pisaca i Građanskog demokratskog foruma.