Za okončanje Mussolinijeve vladavine 1943. godine pletene su dve uporedne zavere: u Velikom fašističkom veću (nekakav fašistički politbiro) i na Dvoru. Kod prve, konce je vukao jedan od glavnih Mussolinijevih saradnika Dino Grandi a u drugoj kralj Vitorio Emanuele III sa grupom generala. Grandi je bio fašistički prvoborac, ministar inostranih poslova i ambasador u Velikoj Britaniji a u času zavere i prevrata bio je predsednik Nacionalne korporativne komore (oblik predstavničkog tela zasnovan na udruženjima zaposlenih i poslodavaca u okviru pojedinih privrednih grana). Kod stranačke zavere ideja je bila da se zbog poraza Italijanske vojske na Siciliji i nadiranja Anglo-Američkih trupa privoli Mussolini, koji je početkom rata uzurpirao vrhovnu komandu nad vojskom, da istu vrati svom ustavnom nosiocu kralju. Ideja Grandija je bila da se Dučeovo odricanje od daljeg rukovođenja armijom prikaže kao „okončanje diktature“ te da se rat koji je do tada vođen  kao „fašistički rat“ populariše kao nadstranački, opštenarodno-odbrambeni a u cilju reanimacije  režima. Ovde se radilo o tome da se očuvaju i  sistem i vlast a da se Mussolini skrajne  u senku. Naravno, na njegov pristanak nisu mogli računati te je stoga bilo nužno da ga nekako smene. „Neću predati uzde nikome. Italijanski narod je sa mnom.“

Igra koju su pleli na Dvoru bila je drugačija. Tu su imali na umu da svrgnu Musolinija sa mesta premijera i  dovedu novu vladu koja bi tajno trasirala put za pretrčavanje na pobedničku stranu. Riskantno s obzirom da su u Italiji bile stacionirane jake nemačke snage. Kralj koji je iskazivao intrerese visokog društva Rima, industrijalaca, veleposednika i generaliteta hteo je  uvidevši neminovni slom distancirati  sebe i svoju socijalnu sredinu od fašizma i opstati na vlasti  iako  je upravo elita dovela i dvadeset godina podržavala Musolinija i fašizam  u svim ratovima i u unutrašnjoj  politici. Ali  i on je njima obezbedio svu silu i nesmetano bogaćenje.

Pridobivši određeni broj članova Velikog fašističkog veća za svoj naum, Grandi je sastavio deklaraciju koju je nameravao podneti na usvajanje ovom telu koje je brojalo 28 članova a koje se nije sastajalo od kako je svetski rat izbio. Sednica je počela u subotu 24. jula u 17 časova i potrajala je do svitanja. Na burnom plenumu oštro se diskutovalo i Grandi je u pauzi  uspeo da prikupi za svoju rezoluciju 20 potpisa. Konačno se pristupilo glasanju pa je deklaracija koja je zahtevala povlačenje Musolinija sa mesta vrhovnog komandanta i vraćanja ovlašćenja kralju izglasana sa 19 glasova za prema sedam protiv i dva uzdržana. Musolini je tih dana bio potpuno slomljen, dugo ga je već mučio želudac i bio je rezigniran, bez želje da se brani. Time se može objasniti njegovo odbijanje da makar pokuša protivudar jer su mu upozorenja na to šta mu se sprema stizala sa raznih strana. Ali, već je bilo kasno. Komandant fašističke milicije (stranačka vojska) Galbiati iako je na glasanju stao uz Musolinija, nije doveo  crnokošuljaše da obezbeđuju palatu Venecija u kojoj se sednica održavala kako je to bilo uobičajeno već su je obezbeđivali karabinjeri. To je bio jasan znak.  Ni kasnije on nije hteo da upotrebi znatne snage da izvrši protivudar (oklopna divizija fašističke milicije stacionirana u okolini Rima). Ipak, posle završetka sednice ni onima koji su glasali za umanjenje ovlašćenja Dučea (praktično za njegov opoziv)  nije bilo lako na srcu. Mnogi su se  posakrivali kao pacovi  iščekujući događaje.

Rasplet je usledio sutradan, u nedelju 25. jula, kada je Mussolinijev sekretar najavio kralju (već upućenom u događaje prethodne noći) da će mu premijer doći u audijenciju kako bi  mu saopštio odluke najvišeg stranačkog organa. Kralj mu je zakazao prijem za 17 časova. Već pre toga izvršene su  neophodne pripreme: u dvorištu kraljeve rezidencije vile Savoja razmešteno  je 50 karabinjera a dvojica kapetana bili su određeni da uhapse Mussolinija. Strah i trepet Italije a i šire, koji je gotovo  21 godinu neprekidno vladao vodeći ratove „za slavu i čast Italije“ i gušeći  radna i politička prava ljudima spakovan je  majstorski. Kada je završio referat, kralj mu je ljubaznim rečima kazao da  mu oduzima mandat koji je od njega davno dobio za sastav vlade. Mussolini je bio konsterniran ali je odluku  prihvatio bez protesta, samo ga je zanimalo šta će biti sa njim? Kralj  ga je pritvorno prijateljski umirivao dajući mu sve garancije za bezbednost pa ga je  otpratio do stepeništa u vrt vile. Tamo, gle čuda, više nije bilo automobila kojim se dovezao a pristupila su mu dva kapetana policije i zamolila da on i njegov sekretar krenu sa njima: „Dobili smo takav nalog od kralja da bismo Vam obezbedili ličnu sigurnost.“ Ni Mussolini niti njegov sekretar, iako im je bilo jasno da je to zapravo hapšenje, nisu ni pokušali da se odupru  pa su uvedeni u ambulantno vozilo kojim su na sporednom izlazu u pratnji kamiona punog karabinjera napustili Dvor. Kada je Musolini bio na sigurnom, u kasarni karabinjera na periferiji, na radiju su prekinuli redovne emisije i počeli da ponavljaju kratko saopštenje da  je kralj uvažio ostavku njegove ekselencije premijera. Odmah su u Rimu a i u po drugim gradovima na ulice izašli svi protivnici režima od komunista do pobornika demokratije i zapadnih sila, obrušivši se na brojne kamene kipove Musolinija i simbole fašizma (liktorske snopove sa sekirama). O ovom događaju osim često suvoparnih istoriografskih dela za mene su vredni pažnje  roman Alberta Moravie, Konformista  i ekranizacija istog od Bertolučija a takođe i film istog reditelja Dvadeseti vek gde je u sceni kada gazda (Robert de Niro) otkazuje svom upravniku imanja  (Donald Saterlend) zapravo umetnički obrađeno „otpuštanje“ Mussolinija.  Tih prvih časova neki su nižerangirani fašisti, neobavešteni o preokretu,  stradali linčovani  od svetine. Ipak, policija je odbranila sve pokušaje da se naudi vilama u kojima su se u strahu  bili pozatvarali članovi Mussolinijeve porodice, njegova ljubavnica Klareta Petači sa svojom porodicom kao i druge visoke  ličnosti. U narednim danima nova vlada generala Pietra Badogla (Badolja), takođe dugi niz godina vernog fašizmu, umirivala je Nemačku da se radi samo o unutrašnjem „svrgavanju diktatora“ i povratku narodnih prava a da to ništa neće promeniti u savezničkim odnosima. Ipak, Hitlera i njegove generale to nije moglo obmanuti. Oni su vrebali i čekali. U narednim danima se fašistička nomenklatura raspadala  zadivljujućom brzinom i bez otpora. Zastrašen za svoju budućnost generalni sekretar stranke Skorca uputio je odmah cirkular svim područnim stranačkim odborima da priznaju novu vladu i da se ne suprotstavljaju a general regularne italijanske vojske  mirno je preuzeo komandu nad pomenutom oklopnom divizijom fašističke garde. Međutim, desilo se i još nešto kao „znak vremena“: u prvim danima  Badoljova vlada pohapsila je više stotina viđenijih rukovodilaca fašističkog režima ali ih je ubrzo oslobodila i čak vratila na njihove položaje.

Osmog septembra 1943. godine italijanska vlada  obznanila je da prekida rat protiv invazionih trupa koje su  dobrano prodrle sa juga prema Rimu  a ubrzo  proglasila i da prelazi na stranu koalicije Ujedinjenih nacija (kako se zvanično zvala pobednička koalicija u Drugom svetskom ratu). Samim tim okrenuto je oružje protiv dojučerašnjeg  saveznika. Međutim, već 12. septembra, odvažnim prepadom specijalne jedinice SS predvođene kapetanom Otom Skorcenijem koja se jedrilicama  spustila na planinu Gran Sasso gde je u hotelu bio konfiniran svrgnuti vođa, Mussolini je  oslobođen bez ispaljenog metka. On  je koji dan ranije,  kada je čuo za preokret a u strahu da će biti isporučen Britanskoj armiji,  pokušao da se ubije režući vene  žiletom. Moralno  ga je u internaciji dotuklo kada su mu posle duže izolacije doneli hrpe italijanskih novina u kojima više ne beše hvalospeva na koje je bio navikao već najgroznijih stvari o njemu i njegovim bližnjim. Ovako je zapisao u svojim zabeleškama: „U njima su bile  fantastične informacije, vulgarne pojedinosti, sasvim izmišljene stvari koje me čine smešnim i kleveću. Ko je izmislio taj klevetnički sistem da me uništi kao čoveka?“  On je zapravo želeo sve najbolje: Da Italijani ne budu  više prepoznatljivi  kao likovi arlekina koji sviraju mandolinu već kao surovi borci od kojih strepi svet. Da od njih isteše snažnu naciju koja će ščepati  svoje  parče  svetske moći kako i dolikuje potomcima slavnog Rima i Venecije. Ali narod je ispao slabić i kukavica a izdalo ga je degenerisano pedersko visoko društvo prestonice. Ono isto koje ga je u svoje vreme i instaliralo.

Odavde sledi još 600  dana avanture Musolinija do konačnog  kraja. Na severu Italije, u više turističkih mesta na jezeru Garda, bila je smeštena njegova vlada. Tada se Mussolini „setio“  izneverenih programskih stavki  fašizma: republikanstva i socijalizma. Proglasio je Italijansku Socijalnu Republiku (Repubblica Sociale Italiana). Njegova „vlada“ bila  je pod  protektoratom nemačke okupacione sile i stalno pod sumnjom u lojalnost  mada je Musolini ostao do kraja odani saveznik. Nemačka obaveštajna služba budno ga je nadzirala i pratila preko ljudi koji su ga okruživali.

 

Poslednji čin ove tragedije odigrao se 27. i 28. aprila 1945. godine. Najpre je  Mussolini  uhvaćen u mestu Dongo na jezeru Como pri pokušaju bekstva u Švajcarsku kada je kolonu nemačkih vozila u kojima je bilo i fašističkih glavešina zaustavila partizanska zaseda. Posle pregovaranja dogovoreno je da Nemački vojnici budu propušteni a da Italijani ostanu i budu uhapšeni. Tada je na nagovor jednog nemačkog oficira Mussolini navukao nemački šinjel i stavio šlem na glavu u nadi da će se tako prerušen izbaviti pogibelji. No, bio je prepoznat i uhapšen. Još je 24 časa proteklo do streljanja zajedno Klaretom Petači. Musolini je sa sobom poneo i dve torbe pune dokumenata kojima je po svoj prilici nameravao ucenjivati neke ličnosti savezničke koalicije i iznudi za sebe oproštaj. Ko zna da li bi mu to uspelo ali svakako da bi obelodanjivanje tih dokumenata mnogo doprinelo u rasvetljavanju pozadine tragičnih događaja koji su Evropu i svet odveli u Drugi svetski rat. Danas niko ne zna šta je sa tim dokumentima ali je  jasno  kome je bilo najviše u interesu da oni ne ugledaju svetlost dana. Pre bekstva Mussolini je  nemačkom SS majoru  koji je obezbeđivao Klaretu Petači ostavio pismo adresirano na Vinstona Čerčila da mu ga dostavi kako zna i ume. Ni o ovome se do danas ništa ne zna. U svoje vreme Čerčil je  bio oduševljen Mussolinijem i preporučivao je: „Da sam Italijan bio bih fašista.“ Ta ljubav datira od 1914. godine kada je Musolini kao izbačeni član Socijalističke partije Italije stao na čelo protofašističke grupacije „levih  intervencionista“ i poveo kampanju da Italija uđe u rat na strani Antante.  Novac za kupovinu milanskog dnevnika  Il Popolo d` Italia  čiji je glavni redaktor i pisac najvećeg broja ratnohuškačkih tekstova postao kao i za kampanju sa ulice za uvlačenje svoje zemlje u rat  jasno da je dobio iz Londona i Pariza. Od koga bi drugog?!

Mussolini i Petači streljani su 28. aprila popodne u mestu Acano na jezeru Komo. Odluku o tome, uprkos obavezi Badoljove vlade da ga živog isporuči  saveznicima koji bi mu sudili, doneli su komunistički partizani iz regije u kojoj  se poslednji čin ove tragedije dešavao. Oni su suprotino želji saveznika, a sluteći da bi Mussolini postigao  dil i bio osuđen na vremensku kaznu a kasnije i pušten, odlučili da ga po kratkom postupku i bez suđenja pogube. Egzekuciju  je izvršio partizanski pukovnik Valerio (Valter Audisio) sa nekolicinom saboraca. Treba naglasiti da je Mussolini sa Petači bio 24 časa u rukama komunista-antifašista i da su ga držali iz bezbednosnih razloga na nekoliko lokacija. Za to vreme njih dvoje nisu bili  mučeni i prema njima se postupalo korektno što svedoče brojni očevici. Međutim, niko Mussolinija nije  saslušavao  da  bi  se eventualno rasvetlila pozadina politike koja je vođena! O samom izvršenju smrtne kazne postoji nekoliko izveštaja samih učesnika koji se u pojedinostima razlikuju. Tako, Klareta Petači po jednima nije trebala biti ubijena već je slučajno stradala kada se trgnula u pravcu Mussolinija dok je Valerio na njega pucao. U ovo je teško  poverovati  jer zašto su je onda izveli iz automobila i prislonili uza zid?  U svakom slučaju, njihovi leševi su zajedno sa leševima još jednog broja fašističkih visokih funkcionera koji su istoga dana streljani  kamionom prebačeni u Milano da bi tamo bili javno izloženi obešeni naglavačke. Na istorijskoj fotografiji vide se mrtvi Mussolini i Petači kako vise strmoglavce vezani za ogradu benzinske pumpe na trgu Loreto u Milanu gde su ih zajedno sa još petoricom fašističkih rukovodilaca izložili na porugu javnosti. Na licu Dučea primetni su uboji koje je tada načinila rulja. Mussolini je inače svoju karijeru fašističkog vođe i počeo iz Milana. Krug se tako zatvorio.

*

Postoje mišljenja da je ovakvo razračunavanje bilo protivpravno i moralno neispravno. Da je trebalo suditi Mussoliniju na nekom međunarodnom tribunalu poput onog u Nirnbergu. Da bi se tako neke tajne razotkrile a pravda ispunila. Ali šta bi se moglo razotkriti što i ovako nije jasno? Ako se pogleda politička karijera Musolinija, tragovi i povezanosti su  svakome  ko ume da rezonuje  jasni: Mussolini je  do Prvog svetskog rata bio viđeniji funkcioner  Socijalističke partije Italije, vođa njenog levog krila, pravi internacionalni marksista. Da li je iskreno bio radikalni levičar ili se pretvarao? (Poznato je da ljudi koji se pretvaraju često preteruju u  iskazivanju  onoga što zapravio nisu kako bi obmanjivali.) U svakom slučaju, sa izbijanjem rata on se javno preokrenuo iz pristalice internacionalizma u zagovornika italijanskog imperijalizma. Prema Mussoliniju, frontmenu „levih intervencionista“, rat je bio revolucionaran, Antanta je pravedna i ona vodi borbu za prava malih i demokratskih nacija koje se bore protiv nedemokratskih zaostalih polufeudalnih imperija kakve su Nemačko carstvo i Austro-Ugarska monarhija. (Kao da Britanija, Francuska i Rusija nisu bile imperijane velesile i da nisu imale svojih sebičnih računa?! Kao da je carska Rusija bila demokratska?!)

Nakon rata su Mussolinija – koji je zakratko bio skrajnut iz političkog života postavši omrznuta ličnost kada se masa nakratko rasvestila pred užasima koje im je rat doneo – povratili  veštačkim disanjem u život italijanski  zemljoposednici i industrijalci koji su ga  finansirali  da sa svojim fašistima razbije nadiruću revolucionarnu levicu  koja je tražila raspodelu veleposedničke zemlje bezemljašima i nacionalizaciju industrije. Čerčil mu se neskriveno divio sa kakvom  je lakoćom uništio komuniste.  Mussolini je fašistički  sistem  u cilju sticanja popularnosti kod naroda  predstavljao kao socijalizam po meri Italijana a ne po diktatu Kominterne. Iako je u tom „socijalizmu“ savršeno očuvana privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju a kapitalizam još bolje zaštićen  državnom intervencijom  nego što je to bio  u liberalnom poretku.

Tek kada je Mussolini u leto 1940. godine objavio rat Francuskoj, požurivši da ne propusti priliku da učestvuje u pobedi i deobi plena, zvanični London se okrenuo protiv njega. Tada je premijer Ujedinjenog kraljevstva bio Vinston Čerčil.

Monstrum  se okrenuo protiv svojih tvoraca. Musolini je, prema dnevniku grofa Ćana (dugogodišnjeg ministra inostranih poslova i njegovog zeta),  još pre  otvorenog  sukoba sa britanskim interesima izrekao mnoge gorke reči ne samo o engleskoj upravljačkoj eliti već je sebi  dopuštao  generalizacije o čitavom narodu: „Englezi su narod koji misli stražnjicom.“ A to samo zato što London nije hteo da podrže njegove megalomanske ideje o obnovi Rimskog carstva već su gledali svoje interese.

Sapienti  sat.

Nenad Petrović, član Saveta GDF